BELjAJEV, ALEKSANDAR ROMANOVIČ

Sovjetski pisac. Rođen 16. 03. 1884. u Puškinu. Diplomirao je pravo na Peterburškom univerzitetu. Promenivši niz zanimanja, od 1925. posvećuje se pisanju. Umro 06. 01. 1942.
Dela

1. Čovek amfibija (Čelovek amfibija), 1928.
2. Borba u eteru (Borba vefire), 1928.
3. Čovek koji je izgubio lice (Čelovek, poterjavši lico), 1929.
4. Prodavac vazduha (Prodavec vozduha), 1929.
5. Gospodar sveta (Vlastelin mira), 1929.
6. Podvodni zemljoradnici (Podvodnjie zemljedeljci), 1930.
7. Skok u ništa (Prižok v ničto), 1933.
8. Vazdušni brod (Vozdušnji korablj), 1934.
9. Zvezda Kec (Zvezda Kec), 1936.
10. Glava profesora Douela (Golova profesora Douelja), 1937.
11. Laboratorija dublve (Laboratorija dublve), 1938.
12. Čovek koji je našao svoje lice (Čelovek, našedšii svoe lico), 1940.
13. Arijel (Ariel), 1941.

Jedan od najznačajnijih i najpopulamijih sovjetskih autora naučnofantastične i pustolovne proze, Beljajev se prvom pričom (Glava gospodina Douela) oglasio 1925, da bi tokom narednih sedamnaest godina spisateljske aktivnosti ostavio za sobom uistinu upečatljiv opus od preko sedamdeset bibliografskih jedinica, od čega sedamnaest romana. Pretežan deo ovog korpusa otpada na naučnu fantastiku.
Da bi se ispravno mogle razumeti i prosuditi sve vrline i nedostaci SF opusa Beljajeva, valja pre svega imati na umu vreme u kome je on stvarao. Posredi je najmračnije razdoblje u istoriji sovjetske naučne fantastike, kada caruje sumorna staljinistička dogma oličena u teoriji bližih ciljeva, koja je autorima ovog žanra ostavljala sasvim uske imaginacijske prostore omeđene vulgarno pragmatističkim potrebama jedne beznadežno opskurne politike. Ova okolnost predstavlja osnovno objašnjenje za napadnu crnobelu ideologizaciju u SF prozi Beljajeva, čiji je možda najizrazitiji vid mnoštvo karikiranih likova kapitalističkih moćnika i buržoaskih društava koji stoje na putu naučnom napretku.
Bez ovakvih ustupaka svemoćnim cenzorima Beljajev zacelo ne bi uopšte mogao da objavljuje, ali ono što je njegov prosede izdvajalo spram fona srodnih ideologizovanih i sasvim efemernih dela i što ga je gotovo u potpunosti iskupljivalo, učinivši ga, konačno, klasikom sovjetske naučne fantastike, bio je u prvom redu niz neospornih žanrovskih kvaliteta. Beljajev se pokazao kao jedan od najznačajnijih nastavljača velike vernovske SF tradicije, u smislu da je vizionarski elemenat imao stožerno mesto u njegovim delima.
U vreme kada se američka naučna fantastika iscrpljivala prostodušnim i uprošćenim linearnim ekstrapolacijama iz Gernsbekove ere, Beljajev ide korak dalje, gradeći zamisli koje počivaju na istinskim pomacima, na novumu, čime je on prvenstveno očaravao svoje čitaoce.
Tako, na primer, Beljajev piše o transplantaciii organa (Glava profesora Douela, Čovek amfibija), o čudesnim dimenzijama energije (Borba u eteru), o alternativnim vidovima aerotransporta (Vazdušni brod), o biološkom usavršenju čoveka (Čovek koji je izgubio lice, Čovek koji je našao svoje lice, Laboratorija dublve, Arijel), o novim izvorima hrane (Podvodni zemljoradnici), o naučniku kao žrtvi delovanja mračnih socijalnih sila (Gospodar sveta, Prodavac vazduha), kao i o pionirskim koracima u svemir (Skok u ništa, Zvezda Kec). Ukoliko se zanemari pomenuta nametnuta ideologizacija, svi ovi motivi deluju kod Beljajeva znatno zrelije i uverljivije nego kod velike većine autora iz njegovog vremena, kako sovjetskih, tako i ostalih.
Možda primer ovog poslednjeg motiva to najubedljivije pokazuje: u jeku infantilne spejsopere američkih palp pisaca Beljajev svoje svemirske vizije gradi na zamislima velikog pionira kosmonautike Ciolkovskog, sa kojim se dopisivao, pokazavši se tako kao neposredni preteča jednog Klarka i čitavog niza potonjih autora takozvane hard naučne fantastike. Drugo važno svojstvo SF proze Beljajeva bili su uistinu uzbudljivi pustolovni sižei, koji su za okosnicu imali kakav detektivski zaplet, ili su bili gradeni u vernovskoj tradiciji, u okviru koje je čovek za pravog antagonistu najčešće imao samu Prirodu.
Jednodimenzionost likova u ovakvom kontekstu ne ugrožava odveć prozno tkivo, baš kao ni dinamičnost sižea, na čemu je takođe počivala popularnost naučnofantastičnih dela Beljajeva.

O trajnoj vrednosti SF opusa ovog autora svedoči i okolnost da neki njegovi naslovi spadaju među najčešće obnavljana SF izdanja na ruskom jeziku, kao i da su dosad u dva navrata objavljena sabrana dela Beljajeva 1963 1964. (u osam tomova) i 1984 1985. (u pet tomova).

Niz članaka koje je Beljajev publikovao po raznim časopisima od 1938. do 1940. i u kojima se pretresaju razni vidovi SF žanra čine ga jednim od pionira izučavanja naučne fantastike u Sovjetskom Savezu današnjoj Rusiji.

Srodne teme:

1. Fantastični Romani Fantastični Romani Jugoslovenska naučno fantastična biblioteka. Izlazila pri zagrebačkoj Epohi...
2. Bilenkin Dmitrij Aleksandrovič Prisutan na žanrovskoj sceni od 1958, Bilenkin je ugled kod...
3. Bejli Džejms Osler Autor prvog akademskog dela o SciFi žanru, pionirske studije Hodočasnici...
4. ČOVEK AMFIBIJA ČOVEK AMFIBIJA(Čelovek amfibia) Film. SSSR, 1961. R. Gennadij Kazanski, Vladimir...
5. Altov Henrih Samuilovič Autor teorije rešavanja pronalazačkih zadataka (TRIZ) i algoritma rešavanja pronalazačkih...