Filip K Dik
(Dick, Philip K)

Američki pisac. Rođen 16. 12. 1928. u Čikagu. Po završenom školovanju radio neko vreme kao prodavac ploča i najavljivač u jednoj radiostanici, da bi se ubrzo posvetio profesionalnom pisanju. Umro 02. 03. 1982.

Dela – knjige

• 1. Solarna lutrija (Solar Lottery), 1955.
• 2. Pregršt tame (A Handfull of Darkness), 1955.
• 3. Svet što ga je Džons načinio (The World Jones Made), 1956.
• 4. Čovek koji se podsmevao (The Man Who Japed), 1956.
• 5. Oko na nebu (The Eye in the Sky), 1956.
• 6. Nepostojani čovek i druge priče (The Variable Man and Other Stories), 1956.
• 7. Kosmičke marionete (The Cosmic Puppets), 1957.
• 8. Iščašeno vreme (Time Out of Joint), 1959.
• 9. Dr Budućnost (Dr. Futurity), 1960.
• 10. Vulkanov čekić (Vulcan’s Hammer), 1960.
• 11. Čovek u visokom dvorcu (The Man in the High Castle),1962.
• 12. Igrači sa Titana (The Game Players of Titan), 1963.
• 13. Marsovsko vremensko iskliznuće (Martian Time Slip), 1964.
• 14. Simulakre (The Simulacra), 1964.
• 15. Pretposlednja istina (The Penultimate Truth), 1964.
• 16. Klanovi Alfinog meseca (Clans of the Alphane Moon), 1964.
• 17. Tri belega Palmera Eldriča (The Three Stigmata of Palmer Eldritch), 1965.
• 18. Dr Krvopara ili kako smo nastavili posle bombe (Dr. Bloodmoney or How We Got Along after the Bomb), 1965.
• 19. Pukotina u svemiru (The Crack in Space), 1966.
• 20. A sad čekajte na poslednju godinu (Now Wait for Last Year), 1966.
• 21. Neteleportovani čovek (The Unteleported Man), 1966.
• 22. Svet suprotan kretanju časovnika (Counter Clock World), 1967.
• 23. Pištolj za kokanje (The Zap Gun), 1967.
• 24. Preuzimanje Ganimeda (The Ganymede Takeover), 1967, sa Rayom Nelsonom
• 25. Da li androidi sanjaju električne ovce? (Do Androids Dream of Electric Sheep?), 1968.
• 26. Ubik (Ubik), 1969.
• 27. Galaktički nadrividar (Galactic Pot Healer), 1969.
• 28. Masina za očuvanje i druge priče (The Preserving Machine and Other Stories), 1969.
• 29. Lavirint smrti (A Maze of Death), 1970.
• 30. Naši prijatelji sa Froliksa 8 (Our Friends from Frolix 8), 1970.
• 31. Možemo vas sazdati (We Can Build You), 1972.
• 32. Knjiga Filipa K. Dika (The Book of Philip K.Dick), 1973.
• 33. Tecite, moje suze, reče policajac (Flow My Tears, the Policeman Said), 1974.
• 34. Deus irae (Deus Irae), 1976, sa Roger-om Zelazny-jem
• 35. Tamno skeniranje (A Scanner Darkly), 1977.
• 36. Najbolje od Filipa K. Dika (The Best of Philip K.Dick) ,1977.
• 37. Zlatni čovek (The Golden Man), 1980.
• 38. Božanska invazija (The Divine Invasion), 1981.
• 39. Vails (Vails), 1981.
• 40. Seoba duše Timotija Arčera (The Transmigration of Timothy Archer), 1982.
• 41. Radio “Slobodni Albemut“ (Radio Free Albemuth), 1985.
• 42. Roboti, androidi i mehanička čudesa: naučna fantastika Filipa Dika (Robots, Androids and Mechanical Oddities: The Science Fiction of Philip K. Dick), 1985.
• 43. Nadam se da ću skoro stići (I Hope I Shall Soon Arrive), 1985.

Dik je jedna od najoriginalnijih i najosobenijih figura koje su se dosad pojavile na američkoj SF sceni. Lem ima ponajpre njega u vidu kada piše znameniti esej Naučna fantastika beznadežni slučaj sa izuzecima, a o značaju Dikovog SF opusa govori i okolnost da je on jedan od svega dvoje autora kojima je bio posvećen po ceo broj vodećeg svetskog časopisa za izučavanje naučne fantastike, Science Fiction Studies (drugi je Ursula Legvin). Dikova prva SF priča izlazi 1952. i on će do 1955. objaviti ukupno sedamdeset tri storije, da bi potom počeo da publikuje prvenstveno romane. Dikovu SF prozu objedinjuje nekoliko zajedničkih svojstava koja ujedno predstavljaju i glavne osobenosti njegovog SF prosedea. Pre svega, stvarnost zamišljenog SF sveta po pravilu je izložena nekakvom izobličenju i rastakanju koje najčešće stoji u funkciji naročitog psihičkog stanja junaka. Uzročnici ovog razaranja stvarnosnih uporišta mogu biti droge, paranormalne sposobnosti likova, eksperimenti na mozgu i slično, a junaci dela uglavnom bezuspešno nastoje da se razaberu u tom često košmarnom preplitanju realnog i fiktivnog (naročito u delima iz poznijeg Dikovog stvaralaštva). Pri stvaranju ovih svetova iščašene stvarnosti Dik uglavnom poseže u klasični inventar SF žanra, čak u , spejsoperu, baratajući androidima, robotima, vanzemaljcima, egzotičnim tehnološkim hardverom, paranormalnim moćima, ali sve to gubi svoju izvornu valencu, postavljeno u jedan ezoteričniji, znatno složeniji literarni okvir i podredeno istančanom građenju likova, a ne više pukom razvoju sižea. Dik u gotovo svakom delu ima više težišnih junaka koji najčešće tvore izvesnu socijalnu jedinicu sa labavim kohezionim vezama. To su uglavnom antijunaci, za koje Ursula Legvin lucidno primećuje:
Likovi Dikovih dela obični su ljudi, a to što raspolažu neobičnim svojstvima, kao što je, recimo, prekognicija, nema značaja, budući da oni žive u svetu gde je prekognicija nešto svakodnevno. Oni su samo obični, neurotični, prekognitivni smetenjaci.
U Dikovim osobenim rastrojenim svetovima često se nimalo slučajno javljaju mesijanske figure, a čovek se neretko nalazi na neobičan način suočen sa svojim androidnim simulakrima. Dikovo stvaralaštvo može se podeliti u tri faze koje se približno poklapaju sa pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama. Dok u prvoj on još traga za svojim spisateljskim identitetom, premda je njegov osobeni pristup SF žanru sasvim određen već od prvih dela (najbolji roman iz tog razdoblja jeste Oko na nebu), druga faza donosi njegove ključne romane: Ubik, Čovek u visokom dvorcu, Tri belega Palmera Eldriča, Da li androidi sanjaju električne ovce? (po ovom poslednjem snimljen je 1982. uspeli film Istrebljivač eng Blade Runner). Treća faza uglavnom se odlikuje složenim metafizičkim i religijskim pretresanjima, u kojima se Dik ponekad prekomerno zapetljava nauštrb pripovedačke jasnoće svojih dela (najpoznatiji roman iz sedamdesetih godina jeste Tecite, moje suze, reče policajac). Poslednja Dikova dela sa početka osamdesetih godina obrazuju trodelnu seriju Valis (Valis, Božanska invazija i Seoba duše Timotija Arčera).

Iako visoko ceni Dikovu SF prozu, još je Lem ukazao na neke njene nedoradenosti: ona, naime, deluje znatno efektnije na makroplanu, dok je, posmatrana u detalju, uglavnom nedovoljno izbrušena i žanrovski konvencionalna, uprkos Dikovom nastojanju da mnoga literarna rešenja traži u ravni jezika. Slično tome, pojedini romani deluju nedorađeno, kao da Dik nije umeo da izide nakraj sa nizom prepletenih sižejnih linija, koje su ostale nerazrešene. Konačno, jedno načelno slabo mesto njegove proze jesu neubedljivi ženski likovi. No, u onim slučajevima kada je Dik suvereno držao u rukama sve konce SF kazivanja i kada mu je originalnost i neobičnost opšte zamisli bacala u zasenak neizbrušeni detalj, nastajala su izuzetno kvalitetna dela koja su ubedljivo svedočila o visokim književnim i imaginativnim potencijalima SF žanra. Za svoje naučnofantastično stvaralaštvo Dik je dobio nagrade Hugo (1963) i Džon Kembel Memorijal (1975) BSFA (1978).

Pogledajte dokumentarni film o životu Filipa K Dika

Arena – A day in the afterlife of Philip K. Dick